Milići su od davnina na Kosovu i Metohiji. Gotovo dva veka žive u selu Gojbulja kraj Vučitrna. To je poznata, čestita i u tom kraju vrlo uvažavana porodica. Bilo je kroz generacije u njoj ratara i stočara, intelektualaca i ratnika, branilaca istorije i kulture Srba na kosovskim prostranstvima.

Stari Božidar, otac Dragoljubov, poslao je svog sina na školovanje. Ovaj je to završio i zaposlio se u resoru unutrašnjih poslova. Upoznao se sa Nadom, svojom budućom izabranicom, i ubrzo su sklopili brak. U Kosovskoj Mitrovici, gde je Dragoljub radio, najpre se 3. aprila 1973. godine rodio sin Goran. Sledeće godine 16. februara na svet su došli, u razmaku od samo desetak minuta, blizanci Srđan i Boban.

Dečaci su rasli i stasavali u Kos. Mitrovici. Majka Nada, ekonomista po struci, zaposlena u Skupštini opštine, lepo je odgajala svoje sinove. Stizala je i da savesno obavlja svoj posao, ali i da vaspitava i neguje svoju decu. Otac je na sinove preneo osećanje patriotizma, časti i ljubavi prema domovini. Pa je tako, u potpunoj radosti i harmoniji, živela ova ugledna i čestita srpska porodica.

Kasnije, po potrebi službe, Dragoljub je premešten u Prištinu, supruga Nada je dobila zaposlenje u “Elektrodistribuciji” i porodica Milić je tu, na Kosmetu, i dočekala ratne dane i napad NATO-a na Jugoslaviju 1999.

Putevima svojih roditelja

Rasli su i jačali sinovi Nade i Dragoljuba Milića. Najstariji Goran je pošao majčinim stopama, otišao na studije i diplomirao na ekonomskom fakultetu. Bio je odličan student, marljiv, ambiciozan i uzoran u svemu. Sportista, veseljak, omiljen u društvu. Iznad svega je voleo svoju braću blizance Srđana i Bobana.

Njih dvojica su osnovnu školu završili u Mitrovici. Išli su u jedno odeljenje, sedeli u istoj klupi, bili nestašni i veoma popularni u školi.

– Kad su završili osnovno školovanje – priča otac Dragoljub – izrazili su želju da postanu oficiri. Bio sam ponosan na njih, podržao sam ih, a podršku su dobili i od majke. I tako, našli su se u beogradskoj Vojnoj gimnaziji. Teško su ih razlikovali i drugari iz klase i nastavnici i starešine.

Vojnu gimnaziju blizanci su uspešno završili i otišli na Akademiju. Nekako u to vreme, na završnoj godini gimnazije, odlučili su da odu u dobrovoljce i pomognu borbu svoje braće u Bosni i Hercegovini. Viša vojna komanda je procenila da su dečaci još mladi, perspektivni i da treba da nastave školovanje i usavršavanje. Tako su stupili u Akademiju.

Po završenom školovanju Srđan je dospeo na Kosmet na službu u 125. brigadu Vojske Jugoslavije koja je stacionirana u KosovskoJ Mitrovici. Kasnije je stigao i Boban u 52. bataljon čete za specijalne namene vojne policije u Prištini.
Još tokom školovanja u Vojnoj gimnaziji, a i na Akademiji, Srđan i Boban su bili veoma popularni među vršnjacima zbog svoje vesele i lepe naravi, druželjublja, a posebno zbog izuzetnih sportskih rezultata.

Bili su vrsni atletičari, skakači. Obojica gotovo dvometraši, idealno fizički građeni baš za tu atletsku disciplinu, skrenuli su na sebe pažnju atletskih stručnjaka beogradskog “Partizana”. Primili su ih u članstvo tog kluba, dodelili im stručne trenere i braća su brzo napredovala. Mlađi Boban je dospeo do preskoka od 2,15 i bio uz rame svom klupskom drugu Topiću. I Srđan je lako savlađivao visinu od dva metra i mnogo obećavao.

Tako je život Milića tekao nekim ustaljenim, normalnim tokovima. Roditelji na poslu, sinovi na svojim dužnostima. Mladi, poletni i veseli, stekli su veliki broj prijatelja, imali devojke sa kojima su se zabavljali. Albumi sva tri brata puni su fotografija iz tog perioda. Društvo, izleti, more, letovanja, sportske priredbe, proslave, đačke i studentske ljubavi.

A u vitrinama diplome sa školovanja, priznanja, sportski trofeji. Jer, Boban je bio juniorski prvak Jugoslavije 1991. godine u skoku uvis, a tu titulu je odbranio i sledeće godine na državnom prvenstvu. Kasnije, u seniorskoj konkurenciji, na prvenstvu i u Kupu Jugoslavije 1993. i 1994. osvojio je bronzane medalje. Poznati atletski radnik i njegov trener Slobodan Vojinović je izjavio da je reč o vanserijskom talentu i da stoji u istoj liniji sa Topićem i Zorićem.

Tamni oblaci nailaze

Srećan i skladan porodični život ove čestite porodice ubrzo je poljuljan iz temelja. Oblaci rata nadvijeni nad našom zemljom potpuno su pomračili i Kosovo. U rano proleće 1998. godine teroristi su počeli da ubijaju iz zaseda i otimaju srpske vojnike i policajce. Počela su da plamte u ognju srpska sela, vodile su se teške borbe sa odmetnicima kod Bajgore, Drenice, Srbice, Prekaza i na Čičevici.

Onda je došlo do agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. I pogibije braće blizanaca. Najpre je poginuo Srđan. U toku borbe je dobio naređenje da nađe novi položaj za svoju bateriju haubica. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je, teško ranjen, prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Nije vredelo.

Preminuo je 4. aprila 1999. u popodnevnim časovima. Vozač je samo lakše povređen.

– Sahranili smo ga na našem groblju u Prištini – kaže otac Dragoljub. – Bio je to za sve nas pretežak udarac Izgubili smo sina i brata kad je bio u najlepšim godinama i naša tuga je bila duboka i pregolema. Njegova smrt nas je naprosto pokosila. Uz svu tugu doživeli smo i to da je već sutradan po njegovoj sahrani NATO avijacija zasula tonama bombi to pravoslavno groblje. Grob našeg Srđana nije bio oštećen.

A dve nedelje kasnije…

Kuća Milića je postala kuća tuge. Nema više njihovog veselog i dobrog sina Srđana. Nema brata Goranovog i Bobanovog. Ne zna se kome je bilo teže, braći ili roditeljima.

Samo desetak dana kasnije dogodila se nova tragedija. Na ratnom zadatku je poginuo i drugi sin blizanac. Otad Dragoljub priča:

– Boban je dobio zadatak da tokom noći provede kroz Kosovo jedinicu od oko trista vojnika. I krenuli su iz Merdara. Oko tri sata po ponoći začula se huka neprijateljskih aviona. Ubrzo, kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, kolonu su napali NATO bombarderi. Boban se nalazio u borbenom oklopnom vozilu, sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje urile su posred vozila. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo. Tako je poginuo i naš sin oficir Boban Milić.

Sahranjen je na prištinskom groblju kraj sveže humke brata Srđana, na kojoj su stajali još nesveli buketi cveća. Bilo je potresno i tužno na sahrani. Kao i prvom i ovom drugom svom unuku deda po ocu 82-godišnji Božidar Milić održao je posmrtno slovo. Onako, po narodski. Poklonio se senima svojih unuka junaka gotovo ne puštajući suzu.

Srce nije izdržalo

Zajedno sa kolonom izgnanika na put ka Srbiji krenuo je i Dragoljub sa suprugom Nadom i poslednjim sinom Goranom. Stigli su u Kraljevo gde su pre nekoliko godina sagradili kuću.

– Morali smo da napustimo rodni kraj. Najteže mi je bilo, pa i svima nama, da ostavimo svoju mrtvu decu da Šiptari gaze po njima. Odlučili smo se da ih prenesemo i sahranimo na kraljevačkom novom groblju. Tako je i bilo i od 13. oktobra prošle godine leže naši junaci na Barutani.

Svoju golemu tugu skrivao je i nosio u dubini duše najstariji brat Goran. Zaposlen u kraljevačkoj carinarnici, svakoga dana, po završetku posla, odlazio je na groblje i sedeo kraj Srđanovog i Bobanovog spomenika. Skrivao je taj bol celu godinu. I nije, ipak, izdržao. U jutarnjim časovima 13. maja 2000. godine majka ga je našla mrtvog u krevetu. Srce mu je prepuklo od tuge.

Nada i Dragoljub su ostali tako sami. Sad je tužno i tiho u kući na ivici grada. Na istočnom zidu stoje tri posmrtna plakata. Vrata na sobama sinova otvorena. Kao senka, nema u bolu, nesrećna majka ih stalno obilazi. Zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova. I sve u uverenju da sve to nije tako, da nisu nestali njeni sokolovi, da je to samo privid i samo ružan san koji će proći.

Tekst je objavio: politika-ekspres.net

Time.