Vašoj pažnji preporučujemo priču “Pogana livada”, koja je objavljena u časopisu “Tokovi” iz Berana, broj 1-2024.

ТОКОВИ 1/2024
УДК 821.163.41 – 34
мр Славко МИЛИЋ

ПОГАНА ЛИВАДА

На плодном непрегледном пољу код Врбаса жарки сунчеви зраци полако јењавају. Залази сунце и тоне дан, над којим лагано загосподарује тмина звјездане ноћи. Полегла трава скоро окласала од удара кише која до ономад падаше сваким даном све јаче, па је небо са Погане ливаде лијепо посматрати сад када нема падавина. Са околних стабала, при свакомприближавању човјека који нарушава благодетан мир природе, птице бјеже у поднебесје. Два шетача приближавају се Поганој ливади, крећу се старачки, успорено. Разговарају полугласно, не отимају се за ријеч као други, подсјећајући се живота у Црној Гори коју су напустили. Спорим кораком, са штапом у руци, обојица ослушкују зрикавце како наизмјенично стружу, а што им се више приближавају, они бивају све тиши, као да своју мелодију свирају негдје у даљини, али опет весело за радознале шетаче. Прате пољски зрикавци и фекетићке колонисте, Боришу Богданова из Доњега Краја и Мираша Митровића из Марковине, који се крећу лаганим, али опруженим кораком иза ђеда Стевана и његовог рођака Ива из Лимљана. Спорим покретима и уздигнутим челом, старци одају утисак још увијек снажних и добродржећих људи, док друга двојица, средњих година, каскају за њима, покушавајући да их прате. Погана ливада, коју тако зову само неки колонисти, има свакојаких трава. Дјелимично је покривена судаником, хајдучком травом и жутим звјезданом, ма има и оне обичне шупљикаве травуљине, врљике, коју ни стока не пасе, а кад потраје суша до Мале Госпојине, опет израсте ђетелина и струкови вријеска, окићени ројем пчела. Зашто тако зову Погану ливаду, само се нагађа. Кажу да ту дувају продорни вјетрови, који доносе са собом необичне мирисе, па се код чељадета које борави у њеној близини ниоткуд јављају разне врсте инспирација, од оних за писање пјесама и умјетност, до оних интересантних свакоме, које се налазе у људском бићу и буде еротске нагоне. Посебно је добра, веле људи, за боравак нероткиња. Старци почињу разговор: „Е ово ти је Погана ливада, мој Иво, а нађедоше јој име као оној нашој у Црну Земљу, како је не би окачили о клин заборава. Поодавно смо били кренули на косидбу на Погану ливаду, а косбаша бјеше Крсто Јованов из Предиша, један од најбољија косбаша и колониста те је додио у Бачку. Пратимо га с косом ја и Видо Божов,

Nastavak priče možete pronaći na strani 143 časopisa “Tokovi” – Berane

Posjetite sajt – Centar za kulturu Berane