Dragan Kovačević – Puškarnice oči od slobode
3 veljače, 2026
Protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1866-1878) – BRATSTVO MILIĆ
11 ožujka, 2026
РИЈЕЧ БЛАГА КРЕНУ НАХИЈАМА – Одломак
Готово отово не часећи часа, владика напусти манастирско згариште и крену се по народу.
Питао је себе: «Шта си наумио? Шта хоћеш да пос нигдје поуздана тигнеш, усамљени Црногорче? Видиш ослонца нема, не можеш се надати помоћи ни са које стра не.«
Народ је напуштен од свих. Препустио се мутној води Одговара себи: «Покушаћу нешто да учиним снаго своје воље, свима упркос. Морам разбудити народ, увјерит га да још има дана за живљење, а можда и за радовање, можда и за славу.«
Упути се најприје према Чеву. Наиђе на гомилу народ у збјегу; тек су се неки прибијали уз поцрњеле зидине кућа.
Рече:
Чујте ме, о браћо моја! Вас није поразио Бушатли муња га с небеса поразила, дабогда! Разјела вас је неслога зла крв која је међу вама. Ви сте несрећан, проклет народ један другоме крв пијете на врелу, испод самога грла. Сто сте пред некрстом и цијелим свијетом слабији и јаднији што сте. Браћо моја омрчена, ви чините оно што знате, но знате што чините! У памет се, дајте једни другима вјеру, пружите руку слоге и опраштања! Јер знајте: више је пало вашија глава од руке црногорске но што су Турци икад посјекли.
Изброји: између Чевљана и Бјелица има седамде четири неосвећене главе. Толико је крви неизмирених. лико је оних који су још могли пушку носити и савити се злехудом љетином и нејач своју заштитити. А колико л тек оних који још земљу газе, а над њиховим перчином ког трена виси неумољива пријетња освете. Колико тек ходале мушке дјеце мајке крију уза своје скуте да их не гледа пушка-осветница.
Већ су два покољења минула откако се Бјелице и љани вребају у засједама и преко нишана.
Зађе од згаришта до згаришта чевског, од домаћина по домаћина, и стаде их наговарати да се помире с Бјелицама, Сваком човјеку прилазио је друкчије: старијим смиреним људима износио је пред очи разлоге и молио их и заклиню да се одрекну освете и да утичу на своје млађе; поноситом човјеку знао је да мало подиђе, да уздигне његову племенитост и јунаштво и углед његова братства; коме би у оку прочитао страх или лукаву опрезност, томе је пријетио клетвом; безвољним људима и очајницима будио је наду у живот, па их тек онда преклињао да помисле на своје добро и на добро своје дјеце, а на пропаст непријатељу. Гдје је наишао на – данима би доходио к томе тврдо чело, није жалио себе човјеку и на све начине покушавао да начне његову упорност, да нађе пукотину у њему. И најзад би му рекао: «Ево, сви су се сложили, само ти тврдоглаво чуваш црвену мријену на очима; да знаш, ти си крвомутник кога ће проклињати по-томство, ако га икад будеш имао! «
Исто је тако походио Бјелице и казивао им све што је и Чевљанима рекао и позивао их да сада и они испоље своје витештво. Јер и сам народ је одавно говорио: славно је убити крвника, али је још славније стегнути своје срце и покло нити крв ономе ко тражи опроштај и измирење. И још је мудро речено: људи се људски заваде, па се опет људски и помире; лакше је с људима и кукати но с нељудима благовати.
Лагано је ишао и ломио једну по једну мржњу и слу шао је како му стари људи одговарају: Освета је света. Ко се не освети, тај се не посвети; тешко души док се крв пуши; ни у Турчина вјере, ни у освете мјере; свака брука има реп, а нео-свећена рана има два црн образ и биљег до вијека. Један му ојађеник рече:
Добри владико, похарани смо и остали без ичега Гладни смо хљеба, али то се да трпјети и нечим другим заварати. Вјеруј, душа ми је гладнија освете. Ти нијеси видио колико је крви изаврело из прсију мојега јединца. Лако је ходати по свијету и мудровати!
Најзад је дошао прољећни дан, одређен за састанак Чевљана и Бјелица. Мјесто: чиста пољана помеђу два племена, насред које се разгранала стара натрула јабука-дивљака.
Ишао је према мјесту састанка, већ помало смирен и с нешто радости у грудима. Сјећао се народних умира, неке је и сам водио, а о некима слушао приче. И јасно је осјетио: умир, смиривање, везивање покиданих нити међу људима, међу породицама, међу братствима и племенима, то је сада једини излаз, једини пут спасења за овај народ.
Рат неслози!
Корача пустим међама, обраслим у трње, у дивље руже и некакав жути цвијет непријатна мириса. Корача и чује прадавне молбе умирника и вриску дјеце то жене мироноснице прилазе кући убијеног, дванаест кума са дванаесторо дјеце у колијевкама; оне се крећу у рано јутро, са гладном неподојеном дјецом, па их још стежу и штипају да јаче вриште не би ли се смекшало срце домаћина из чије је куће пала посљедња мртва глава; и тако редом, јутро за јутром, прилазе оне са својим колијевкама, све док их домаћиново братство не прихвати.
Тада почиње мирење, састају се судије, процјењују се главе и ране, дају се кумства, грле се и љубе они који су до тог трена били најежени од мржње. И владика јасно види: на мјесту умира хвата се народ у коло, а убица, гологлав, с косом преко очију, пада на земљу и побаучке прилази, с пушком-крвницом о врату, и моли за умир и иште и обећава кумство, а у лицу му ни капи крви, тресу му се руке и ногавице већ не од страха, него од кајања, жалости и можда због понижења; ни земљу, ни травку ни мрава тада не види под собом. сад
Најстарији кмет кида пару, сијече је надвоје; једни и други умирници добију уз пресуду пола паре. А онда убица да је крвну вечеру за све присутне ту је вино, хљеб и месо; али месо мора бити добро сварено или печено, на њему не смије бити ни бравље главе ни сукрвице… Владику подилази лаки дрхат сукрвица би подсјетила умирнике на просуту крв!
Иде и све му се причињава да чује лелек и тужбарице, и врисак дјеце; пред очима му се њиха коло, а прасак пушака потреса гору од страве пада прах с цвијећа. И тако годи нама, с појаса на појас крваве међе и умири без сукрвице. Освета за сваку главу, за сваку рану и похару, освета до истраге, до задње колијевке, до задњега сљемена и најситнијег калема у присоју. Само се једна смрт није светила: ко врху туђе жене погине, од себе је погинуо; као пас с моста, јер братство на таквога неће ни главу обрнути. Освета је дика братству, па срамотник на њу нема право.
Упути се одређеном мјесту и стаде на чистину да га сви могу добро видјети и чути.
Са једне и са друге стране прилазе лагано, достојан ствено, мрко и помало као опрезно, Бјелице и Чевљани, прилазе и застају подаље једни од других. Цијеви пушака к зе мљи окренуте. Људи се мјере испод ока. Не чује се ни корака ни уздаха. Стравична тишина легла је између два племена. Усред те тишине, на сасушеној игличастој трави коју повија суви вјетар, стоји сам са крстом у руци. Неколико тренутака и он је нијем, као да се у себи прибира или жели да се до краја у очекивању притаји дах сакупљена народа. Онда се зачује његов глас, мало несигуран, али ипак глас који жели да дјелује неопозиво:
– Браћо Чевљани и Бјелице, мир нека јутрос легне на ваша срца! Позивам по десет бираних племеника са сваке стране. Нека приђу к мени да мир од ове крајине ухватимо и утврдимо. Како они између себе и са мном углаве, тако нека буде. То мора бити светиња за свакога Чевљанина и Бјелицу. и данас и посад и задовијек!
Издвајају се десет Чевљана, они су већ унапријед били одређени. Међу Бјелицама је мало колебање, као да се не слажу око једног изабраника. Најзад ето и њих, хитају да не заостану и да једанак с Чевљанима приступе владици.
Очекује их очију подигнутих к небу. Само му се усне мичу у безгласној молитви и разговору с висином. Пришли су му једни и други, али он се чини као да их још није видио ни чуо; занесен је својом молитвом и оставља их тако да чекају неколико тренутака, да и сами подлегну овој тишини и нијемој молитви, да се навикну на међусобну близину, да пледају у владичине руке и усне и да траже пријекорни поглед, пред којим ће сви одмах оборити главе. Најзад спушта очи и руке, лаганим уморним покретом. Крст се блиста и као да подрхтава међу бијелим прстима.
Призове их да му слободно још ближе приђу. Они се приклањају и редом му цјеливају глатку надланицу.
Моли их да сједну на траву однекуд му се чини да смиреније зборе људи који су ближе земљи него они који се стојећи прсе и вичу и кочопере.
Сви се слегну, само он остане на ногама.
– Почини и ти, владико! каже гласно и одрјешито један стари Чевљанин. Ради наших си посала дошао, па нам је зазор да сједимо пред твојом преосвештеном главом.
– Нека, нека каже благо. Ја сам сада свештеник који врши службу под голијем храмом небеским. А службу ми никад није било тешко одстојати.
И опет је кратка тишина. Људима се намах чини да су одиста у некаквом големом храму. Владичини рукави као да миришу на тамјан и восак. Неко међу Бјелицама нехотице скиде капу. Остали се згледају мрке капице спуштају се на траву. Готово свака је коротна, онај црвени свитни круг прекривен је црним, негдје већ посивјелим платном.
Сад бешумно подиже само десну руку с крстом, лагано је покреће десно и лијево. Да ли то благосиља ове чупаве главе и истањене вратове на двије жиле или само хоће да и овај крст некако опије и занесе њихове очи?
Зачује се његов глас, готово шапат:
– А сад, браћо, да зборимо о миру и слози, за добро ваше и вашега потомства, а за одмазду непријатељу.
И поче затегнути, шкрти разговор ријечи излијећу кроз стиснуте зубе. Броје се пале главе и броје се ране с једне и друге стране. Глава се за главу пребија, рана за рану, двије тешке ране за једну главу, отмица за отмицу, потра за потру, и тако редом.
Понекад плане љутит или болан глас неслагања, а на-род који је подаље напрегне уши, стане се попридизати и комешати, те владика моли све да мирно и трезвено зборе и да никоме не озлеђују старе ране.
Управо кад му се учинило да све иде како треба и да ће срећно и доста лако привести крају овај договор, због једне незгодне бјеличке ријечи сунуше увис Чевљани. Накостријеши се народ на објема странама, па се једном њиховом оте јеши се и народ на објема странама. Била је преостала једна као неки, своју крв за овце и волове! да каже: Чиме ћете нам надокнадити ту рану? Ми не дајемо,
Оно »као неки подјари Чевљане. Многи се смјеста латише оружја да бране свој образ. Засикташе пријетње. Оно мало крви што је остало у тим ослабјелим тијелима запали се и јурну у лица и очи. Претрну и сам владика. Размахнуше се високо његове дуге руке и крст закружи над главама. Чујте ме, почујте, људи!
– Да чујемо! вичу неки и смирују друге.
– Нека нам на образ не ударају!
– Дошли смо да се миримо а не да лајемо!
– Ко лаје?
Јекну владичин глас, надалеко се судари са литицама Чујте моју ријеч, Чевљани и Бјелице!Као посјечена, за трен спласну граја Људи потра-жише оком своје капице по трави и стадоше се њима при-мицати.
Изговори:
– Преклињем вас богом великијем и мученичком крвљу палих у борби против проклетих агарјана, преклињем вас да опростите дужну крв, да је не светите крвљу невиних, која ће нам требати за спас слободе и части, за спас наших домова од клетих насилника. И да се не крвите за сваку ситну ријеч. Шта је празна ријеч према срећи ваше дјеце и унучади! Ако ме нећете послушати, и ко ме не послуша, бог велики нека сколи на његову кућу тешку болест и проклетство и нека му се вазда снијева и у свако јело нека му капље крв коју је пролио да освети своју крв. Вазда му пред очи излазила и тешком клетвом нека га прати до гроба и њега и све његове, док је трага и гласа од његове куће…
Опасност овакве клетве надви се као облак — под ње говом сјенком полеже трава и сура празнина ови владику.
Не гледајући ни у кога, кратко нареди:
-Сједните опет! Сви!
Сачека нек се смири људима дах, па каза да су већ до-шли до краја пута остало је само да се надокнади она једна рана, да се ријеше ситније зађевице, да се учини договор о неким међама, путевима и појилима, да се види има ли каква спора око испаше да се сад, овдје, разбистри све што би сјутра могло да буде извор свађе. Тако се настави договор све до срећна завршетка.
На крају позва и остали народ да приђе и каза им све потанко шта је утврђено и нареди да се то напише и да се испод сентенце о миру потпишу присутни главари из оба племена, а који не знају писати, да крст нацртају крај својеr имена.
Заметну се весеље и коло заједничко. Владика се ухвати између Бјелице и Чевљанина, па и он запјева, мада му је грло било суво и промукло; није му сметало ни тиштање у сљепо-очницама. Нешто му је носило ноге, чинило га лаким и ор-ним, па је за трен заборавио крст у ракљи дивљаке.
